Slikarstvo bojeno filozofijom - Teodora Stojanović

Autor: Olivera Z. Mijušković

Egzistencijalisti stoje na tragu svoje teze o primatu esencije ili suštine u odnosu na egzistenciju. Problematiku puke egzistencije, nekada tegobne ukoliko se oslonimo na Sartra, oblikuju zapitanošću o ljudskom bitisanju i njegovom smislu. Obilje slobode na koju je čovek osuđen je zapravo zamka koja vreba iza svakog ugla jer sloboda se pretvara u svoju suprotnost. Antički grčki filozofi, u prvom redu Platon i Aristotel, su pre svih u samom postojanju videli suštinu koja je neodvojiva od postojanja. Pojmom ousia ili opštom suštinom svekolike stvarnosti, Platon na svojstven način dokazuje postojanje samih stvari. Na tom tragu Aristotel govori o principu svakog pojedinačnog bića.

Posmatrajući filozofe kroz istoriju filozofije, neosporno stižemo i do današnjih dana i savremenih stvaralaca koji na različite načine promišljaju o biti svog stvaralaštva i biti onoga što ih okružuje. Beogradska filozofkinja i slikarka, Teodora Stojanović svakako je jedna od onih koja se vešto upušta u koštac sa brojnim pitanjima koja su u interesu svakog mislećeg pojedinca. Ona nije samo filozof i nije samo slikarka. Ona svoje slikarstvo i umetničke radove boji filozofskim pitanjima. Jasno stavljajući do znanja da na život gleda kao na smisao i nikako kao život sam po sebi, Teodora nam nudi delić svog mislećeg bića kroz slike koje su svojevrstan filozofski, egzistencijalistički atlas koji treba znati partiti ukoliko dobro poznajemo Sartra, Kamija, Sabata, a usudila bih se reći i Hajdegera ili Dostojevskog. Svako onaj koji se nije susreo sa problematikom kojom se ova plejada mislilaca bavila, svakako neće shvatiti Teodorinu umetnost na pravi način. I to je sudbina svih umetnika i mislilaca koji ne podilaze ukusu opšte prihvaćenih vrednosti i standarda i ne flertuju sa ukusom širokih narodnih masa, a suština njene umetnosti se svakako tiče svakog pojedinca. Svojim slikama koje nose i simbolične naslove Birth, Death, Evil, Kiss, Existence, Fear, Kreator, Hanging, Komander-cyborg i brojnim drugim, ova umetnica i filozofkinja nam jasno poručuje na koji način vidi totalitet i svet oko sebe. Njen filozofski stav vešto beži Lajbnicovom objašnjenju zašto je ovaj svet najbolji od svih svetova, ali ipak nam jasno daje do znanja da život sa svim svojim manifestacijama i pozitivnom i negativnim, i ljubavi, i strahom, i rođenjem, i smrću, i dobrim i zlim, zapravo treba da bude osmišljen i proživljen.

Gotovo proročki, na slici Komander-cyborg, ova umetnica nas uvodi u jednu novu i modernu zapitanost u koju Sartr još nije mogao potpuno da padne, a to je o bioetičkoj budućnosti ljudskog roda. Sva pitanja koja su zaokpljala antičke grčke filozofe o suštini egzistencije, preko samih egzistencijalista koji su promišljali o esenciji i egzistenciji, deluju pomalo jednostavno jer Teodoru je u ovom veku dočekalo složenije pitanje. To je pitanje koje je oformio brzi naučni skok i izazovi koje takav razvoj sa sobom nosi. U tom smilsu ni umetnost niti filozofija ne smeju stajati po stani. Oni moraju postaviti pitanje i to u njenim umetničkim delima i vidimo. Teodorina umetnost tako prkosi i Hegelevoj tezi o kraju umetnosti, koja je u modernom dobu samo stvar muzeja i sećanja na svoju aktuelnost. Kroz rad ove umetnice vidimo da to nije slučaj. Ona je i više nego aktuelna iako se oslanja na pitanja koja su postavljena i vekovima pre nego što su nastale njene slike. Ona vidi jednako i prošlost i budućnost. Ona ne vidi smisao u oplakivanju kraja života. Većina filozofa kroz istoriju filozofije ma koliko težili ka čistom dualizmu, nikada to u suštini nisu dosegli. Teodora jasno napominje da je primat duše u odnosu na materijalno za nju ono što je istina i ono što joj odagnava strah od bačenosti u ovaj svet ili tzv. egzistencijalnu teskobu, ukoliko se oslonimo na samog Ničea ili Sartra na njegovom tragu. U svojoj filozofiji i umetničkim delima ova umetnica beži od bilo kakvog egoizma i posmatra drugo i svet oko sebe potpuno oslobođena. Njena sloboda je njena umetnost.

Kada posmatramo tehniku i stil slikanja, neosporno je reći da njen stil nije jednostavan i nije uokviren u samo jedan slikarski pravac. Dobro potkovani poznavaoci slikarstva će na trenutak pomisliti da stoje ispred dela Petra Lubarde, a drugi će kroz konture oblika koji se posmatračkom oku prikazuju, videti odnekud i Vladu Veličovića, i njegovo egzistencijalno pitanje koje je oblikovao u svojim čuvenim gavranima. I niko neće pogrešiti, jer Teodora je obuhvatila sve ove pravce i filozofiju, možda drugačijim motivima, ali suštinom su na sličnom ili istom tragu. Treba napomenuti da je Vlada Veličković i bio mentor na postdiplomskim studijama ove nadarene umetnice.

Njene slike vam se ne udvaraju. One ne mare da li će vam se dopasti na prvi pogled. One traže da budu prepoznate. One nisu našminkane bojama. One su bojene filozofskim pojmovima. Za nekoga su ova umetnička dela i suviše hladna, prožeta belim, crnim, sivim, ponekada plavim i crvenim tonovima. To će biti susret onih koji ne znaju ništa o egzistencijalizmu i naviknuti su na ulepšanu stvarnost. Drugi će malo dublje proniknuti u dubinu svake slike ponaosob i videti da na slici Kiss ne stoji belo-siva mrlja na tamnoj površini već zapravo poljubac koji je i više od tog prostog značenja.

Teodora slika u tamnijim nijansama, oštrim potezima, njeni motivi nisu vidljivi na prvi pogled i iziskuju dugo posmatranje i posvećenost. U njenim slikama ćete opet pročitati Kamijevog „Stranca“ ili Sabatovo remeg-delo „O junacima i grobovima“. I neće biti teskobe u doživljaju ove umetnosti već istinskog susreta i prepoznavanja, baš kao i na slici Kiss. Da je Teodorina umetnost prepoznata u svetu, govori i činjenica da je izlagala širom sveta u prestižnim galerijama u Njujorku, Parizu, širom Italije pa čak i Severne Koreje. Prepoznavanje u tom smislu ruši granice, jer jezik istinske filozofije i umetničkog izraza ne poznaje prostor i vreme, već samo suštinu koja je zapravo glavni potez i boja svakog mislećeg stvaraoca, pa i kritičkog pojedinca.

---